Господине Живковићу,

Ви сте, изгледа, последњи борац за „истину“, са тастатуром у руци, и мастиљавом оловком којом јуначки водите хајку, али не против корупције, неправде или хаоса, већ против игралишта, вртића и асфалтираних улица. Страшан непријатељ сте постали, свака част.

Године 2004. док сте поносно, писали пароле на албанском језику, питамо се, чије сте интересе тада бранили? А данас, док збрајате реченице пуне горчине, очигледно је да још увек не знате чије боје носите, али сви знамо чије не носите: боје Србије.

Ви не можете да поднесете ни свој град, ни своју државу. Зашто? Можда зато што се развија. Зато што више не личимо на порушену пост транзициону рупу. Зато што деца сада имају где да се играју, родитељи где да воде децу у вртић, а ученици више не вежбају физичко у сали из 19. века.

Али да, јасно је, све то Вас боли. Јер док вредни фризери, аутомеханичари, пекари и сви ти тихи хероји свакодневног живота раде и издржавају своје породице, Ви сте, господине Живковићу, заузети писањем теорија завере о томе како су асфалтиране улице заправо чин политичке тираније. Дајте, молим Вас. Оперите косу, подшишајте се и сиђите мало међу обичан свет. Биће Вам лакше.

Ваш највећи грех није то што критикујте, већ што не знате да похвалите. Нисте, за све ове године, написали ни једну једину позитивну реч. Ни када се у вашем крају обнови школа, ни када се у насељеном месту добије нова инфраструктура, ни када се поштено улаже, свуда под‌једнако. Не! Ви чекате да се отвори шахта да бисте викнули: „Ха! Ето доказа да систем не ради!“

И све то зато што, признајмо, Александар Вучић не стаје у Ваш наратив жртве. Јер Вучић не прича у Вашим флоскулама, већ у резултатима. Он не пише текстове, он пише историју, инвестицијама, путевима, фабрикама, вакцинама, дигитализацијом, бригом о сваком човеку.

И наравно, то Вас излуђује.

Питате „који је проблем са реконструкцијом игралишта три шерпе Ништа, осим што се ради. Што се није само причало. А Ви знате: код Вас се увек више волело да се прича, него да се ради.

Замислите дрскости, једна жена стане испред „блокадера“ и каже „не дам“. У Вашој глави, то је вероватно издаја. У нашим очима, то је храброст. То је снага коју је Вучић увео као стандард, снага да се каже „доста је било вашег разваљивања и подметања“.

Поносна сам што сам део Српске напредне странке. Поносна сам што следим политику председника који зна где води ову земљу. Који не бежи од одговорности. Који не мрзи свој народ, већ га сваког дана брани и слуша. Који, упркос сваком нападу, гура напред.

А Ви, господине Живковићу, слободно наставите да бришете прашину са тастатуре и тражите мане у дечијим игралиштима. Ми ћемо, за то време, наставити да градимо Србију.

И да, резултати боле. Јако боле. И нека боле.

Чланица Главног одбора Српске напредне странке, Маја Витман